Psihološko savetovalište Radica Ristić Stojilković

Tokom prazničnog perioda despresija vreba zbog raskoraka između prevelikih očekivanja i učinka. Protiv takvih osećanja treba se boriti druženjem, nesebičnim davanjem i pomaganjem bližnjima, čemu zapravo dani praznovanja i služe. Uprkos činjenici da nas praznici čine veselima i ispunjenima, nije retkost da se upravo tada neki osećaju usamljeno, a u podvlačenju crte o ličnom uspehu, rezultat je često razočaranje. Postoje mehanizmi odbrane od loših emocija u tim danima i moguće je zadržati dobro raspoloženje. Svaki praznik, bitan datum donosi često razmišljanja o tome šta je iza i ispred nas što često dovodi do psihološkog bilansiranja. Često smo nezadovoljni tim bilansima, jer očekujemo previše od datuma. Kada podvučemo crtu vidimo da se nije desilo ono što smo očekivali, i tada dolazi do neraspoloženja, gubitka volje, nesanice, razdražljivosti, tuge, sete. Praksa pokazuje da su porodična praznična okupljanja često okidač da se posle dužeg oklevanja donese odluka o razvodu ...

Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“? Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.  Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije.Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima. Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.  Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično. Čovek se na samoubistvo ne odlučuje u trenutku, već o tome razmišlja dugo, ponekad i mesecima. Sve to vreme on je uplašen, očajan, bezvoljan. Iskren razgovor s njim, koji bi mu pružio podršku i nakon kojeg bi osetio da ...

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete depresivno i kada treba da zatraže stručnu pomoć, koliko je uopšte razvijena njihova svest o psihičkim poremećajima njihovih naslednika? Depresija kod dece i adolescenata pominje se još u sedamnaestom veku, mada je dvadeseti obeležen mišljenjem da deca ne mogu da budu depresivna, i zato je ova bolest dugo vremena zanemarivana i neprepoznata kao dijagnostička kategorija. Od sedamdesetih godina prošlog veka zaključeno je da se depresija može pojaviti tokom detinjstva i adolescencije. Ovaj poremećaj sve više se prepoznaje kod mladih, a podaci govore da je depresija vodeći uzrok smrti u uzrastu 11-24 godine. Više od 90 odsto pokušaja suicida u ovoj dobi direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem, odnosno zloupotrebom psihoaktivnih supstanci. Postoje specifičnosti depresije dece i mladih, čemu roditelji i lekari moraju da posvete naročitu pažnju: iritabilnost (nervoza), problemi u socijalnim relacijama dece s vrš...

Upitnik sadrži dvadeset grupa konstatacija (obeleženih brojevima od 1 do 20) koje se odnose na naše zdravlje. Pri ispunjavanju upitnika treba odabrati samo jednu ponuđenu konstataciju, od nekoliko koje se nude (a,b,c,d…). Svakoj konstataciji odgovara određeni broj poena.

Danas je prvi dan jeseni. Da li vas kišno i tmurno vreme čini neraspoložnim? Nemate volju da izađete iz kuće ili kreveta?

Depresija od rođenja do mlađe školske dobi  Depresija se može dijagnostifikovati kod dece nakon 2-3. godine iako je tom periodu depresija izuzetno retka. Depresija se u predškolskom periodu karakteriše simptomima kao što su iritabilnost, apatija, plačljivost i sl. Depresija u kasnom detinjstvu i pretpubertetu U ovom periodu depresija kao dijagnoza se postavlja vrlo retko iz razloga što u ovom periodu deca imaju relativno malo vidljivih depresivnih simptoma. Istraživanja nam govore kako u ovom uzrastu ima samo 1.5% do 2% dece koja zadovoljavaju kriterijume depresije. Dete u ovom uzrastu nije sposobno da opiše i predoči rečima svoje osećaje.

Depresija se često javlja udruženo sa još nekim poremećajem. Najčešće je to anksioznost . Neka istraživanja pokazuju da se depresija i anksioznost javljaju zajedno u 20-75% slučajeva kod odraslih osoba. Kod adolescenata je taj procenat nešto manji (5-55%).

Depresija - Klinička slika kod dece Deca kod koje se razvila depresija izgledaju tužno, govore monotonim glasom, usamljeni su, pokreti su im usporeni. Sebe najčešće opisuju negativnim terminima kao npr. ja sam glup, loš, niko me ne voli i sl. Depresija je kod dece često prikrivena somatskim smetnjama kao što su bol u stomaku, glavobolje i sl. Sa uzrastom sve više dolazi do izražaja loš self-sistem pa se opisuju kao apatični, iritabilni, kao deca sa lošom koncentracijom.

Prve dve godine života izuzetno su važne za razvoj privrženosti i individuacije. Neadekvatno roditeljstvo u tom periodu i popratne stresne situacije, utiču na to da se razvije anksioznost i depresija kod dece. Depresija koja se javlja u prvih nekoliko godina života smatra se reakcijom na gubitak voljene osobe, koju prati osećanje bespomoćnosti i slabosti. Kao reakcija na produženu separaciju od roditelja, može se javiti i anaklitička depresija. U tim situacijama, kod deteta se javlja agitiranost, anksioznost , povlačenje, očaj i poricanje ljubavi. Kasnije u detinjstvu, depresija može biti i reakcija na gubitak samopoštovanja, pa se tada javljaju i osećanja inferiornosti, krivice i beskorisnosti.

Depresija i njena povezanost sa porodičnim odnosima se veoma dugo ispituje, a rezultati jasno pokazuju da je depresija kod dece značajno povezana sa porodičnim interakcijama i to: odbacivanjem i kontrolom. Odbacivanje se odnosi na negativna i neprijateljska osećanja roditelja prema detetu, nasuprot prihvatanju, toplini i razumevanju. Kontrola se odnosi na roditeljsku zaštitu i kontrolu, nasuprot autonomiji. Odbacivanje i kontrola često dovode do toga da roditelji upravljaju detetom i tako smanjuju njegovu individualnost.

Šta je depresija? Depresija  je “stanje smanjene psihofiziološke aktivnosti, u kome preovladava tuga, bezvoljnost i obeshrabrenost, kao i otežano i usporeno mišljenje. U psihijatriji naziv depresija označava niz afektivnih poremećaja koji se karakterišu intenzivnim osećanjima tuge, beznadežnosti, bespomonosti, bezrazložnim osećajem krivice i sklonosti ka samoubistvu.” Etiološka podela depresija razlikuje endogenu depresiju, koja nastaje bez poznatog uzroka, a tumači se fiziološkim promenama i egzogenu ili reaktivnu depresiju, koja nastaje nakon nekog stresnog događaja (npr. smrt nekog člana porodice).

Ljudi često svoje loše emocionalno stanje pripisuju nepovoljnim životnim okolnostima. Neka istraživanja pokazuju da su u pravu jer je pet puta veća verovatnoća da će se kod depresivnih osoba naći negativan događaj povezan sa gubitkom. Sa druge strane, svi su doživeli neki gubitak, ali se depresija nije javila kod svih, što znači da i drugi činioci igraju važnu ulogu.  Veliki depresivni poremećaj (ili unipolarna depresija) je jedan od najčešćih poremećaja raspoloženja. Depresija povećava šansu 23 puta da osoba bude „socijalno disfunkcionalna“ i daje 2 puta veću šansu za mortalitet od opšte populacije.

Depresija je, kod dece i mladih, povezana sa specifičnim karakteristikama pojedinih razvojnih faza. Trajna tuga, nemogućnost uživanja u aktivnostima koje su im ranije bile prijatne, povlačenje, telesne tegobe kao što su glavobolja ili bolovi u stomaku, manjak energije, loša koncentracija, gubitak apetita i poremećaj spavanja (nesanica) ukazuju na to da postoji depresija kod deteta ili mlade osobe.

Šta je depresija? Reč depresija potiče od latinske reči deprimere , što znači potisnuti, utisnuti ili udubiti. Depresija se najčešće vezuje za osećanje tuge, međutim, ona je kompleksnija od obične tuge. Nju karakteriše povlačenje, potištenost, pad volje i energije, nesanica, gubitak apetita, prepuštanje mračnim mislima, samookrivljavanje, usporen misaoni tok, beznadežnost, i bespomoćnost. Depresija utiče na raspoloženje, osećanja, misli, ponašanje i zdravlje uopšte.