Psihološko savetovalište Radica Ristić Stojilković

Opsesivno kompulsivni poremećaj ima dva osnovna simptoma, a to su opsesije (prisilne misli) i kompulzije (prisilne radnje). Opsesije se definišu kao ponavljajuće misli, doživljaji ili osećaji koje osoba doživljava kao unutrašnje i neprimerene, a koji uzrokuju značajnu anksioznost ili neprijatnost. Kompulzije su ponavljane radnje ili ponašanja koje smanjuju anksioznost , a za koje osoba smatra da je u obavezi da ih izvršava.

Prve opise za opsesivno kompulsivni poremećaj nalazimo u XV veku kada su vladala demonološka objašnjenja u etiologiji, potpomognuta magijskim u mišljenju samih pacijenata.  Opsesivno kompulsivni poremećaj u 50% slučajeva počinje na uzrastu pre 25. godine što ukazuje na poseban interes i značaj detekcije opsesivno kompulsivnog poremećaja u dečijem i adolescentom dobu. U dijagnostičkom klasifikacionom sistemu DSM-IV opsesivno kompulsivni poremećaj spada u grupu anksioznih poremećaja.

Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP, eng. OCD) spada u grupu anksioznih poremećaja. Osnovna ideja kod opsesivno-kompulsivnog poremećaja je da u odsustvu stvarne kontrole nad nekim događajem ili sopstvenim ponašanjem, osećaj bespomoćnosti i anksioznosti koji se tom prilikom javlja može biti umanjen ili izbegnut ako se uspostavi neki drugi oblik kontrole, u ovom slučaju u obliku brojanja, ponavljanja, slaganja po određenom redosledu i sl. Stoga su opsesije bez rituala retke, dok su češći slučajevi sa višestrukim opsesijama i kompulzijama.