Psihološko savetovalište Radica Ristić Stojilković

Gojaznost je poslednjih decenija postala značajan zdravstveni problem dece i mladih i predmet sve većeg interesovanja psihologa. Postoji veliki broj definicija gojaznosti, a najopštija je da gojaznost predstavlja preveliku količinu masnog tkiva u organizmu. Osnovni uzrok gojaznosti je, kako se obično navodi, disproporcija između unosa i potrošnje energije. Međutim, česti neuspesi terapije fokusirane samo na otklanjanju disekvilibrijuma ova dva faktora ukazuju na uticaj i nekih drugih činilaca. Nasleđe je jedan od faktora koji ima snažan uticaj na pojavu gojaznosti. Gojaznost dece i adolescenata u Srbiji, kao i u većini zemalja u tranziciji, poslednjih godina poprima epidemijske razmere. Prema podacima Ministarstva zdravlja u Srbiji je u 2006. godini bilo 11,6% umereno gojazne i 6,4% gojazne dece i adolescenata, što je za 3,4%, odnosno za 2.0%, više nego u 2000. godini. Treba istaći da je u Istočnoj Srbiji procenat gojazne dece i adolescenata znatno veći nego u ostalim područjim

Kada učenik ne zna koju srednju školu da upiše ili se dvoumi između više želja, pomaže profesionalna orijentacija. Koju srednju školu upisati, glavna je tema razgovora osmaka i njihovih roditelja. Svi koji su jednom prošli taj period znaju koliko on može da bude stresan i koliko je teško doneti ovu odluku a ne pogrešiti. Kada deca znaju čime žele da se bave, onda i roditelji imaju brigu manje. Međutim, to često nije slučaj, pa dete ili baš ne zna šta bi ili je neodlučno jer ima više želja. U takvim situacijama od velike pomoći može da bude profesionalna orijentacija. ŠTA JE PROFESIONALNA ORIJENTACIJA Profesionalna pomoć, kada je rec o profesionalnoj orijentaciji, zapravo se sastoji iz tri dela: psiho-testa, savetovanja i profesionalnog informisanja. Profesionalna orijentacija daje odgovore na mnoga pitanja koja muče budućeg srednjoškolca, pa će posle testa učeniku biti jasnije: • koje poslove bi mogao uspešno da obavlja • koje njegove sposobnosti, po

NAPAD panike osobe koje su ga nekada doživele opisuju kao jedno od najneprijatnijih iskustava u životu. Može da se razvije bilo kad i bilo gde, najčešće bez prethodnog upozorenja. Često se dešava na mestima gde boravi mnogo ljudi, u gužvi, saobraćaju.  U trenucima trajanja paničnog napada osoba je preplavljena intenzivnim osećajem straha i uznemirenosti koji započinje naglo i bez vidljivog povoda ili uzroka. Može da se javi osećaj gubitka kontrole, straha od smrti ili ludila. Nakon paničnog napada, karakteristično je, razvija se osećaj stalnog straha i iščekivanja ponovnog napada.  Glavni simptomi paničnog poremećaja su intenzivan osećaj straha i uznemirenosti, a praćeni su brojnim telesnim simptomima kao što je ubrzano lupanje srca, pojačano znojenje, osećanje groznice ili drhtavica, nedostatak vazduha ili gušenje, bol i neprijatnost u levoj polovini grudnog koša, osećaj pretećeg infarkta srca. Takođe, mogu da se jave mučnina ili neprijatnost u stomaku, retka stolica, os

Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“? Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.  Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije.Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima. Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.  Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično. Čovek se na samoubistvo ne odlučuje u trenutku, već o tome razmišlja dugo, ponekad i mesecima. Sve to vreme on je uplašen, očajan, bezvoljan. Iskren razgovor s njim, koji bi mu pružio podršku i nakon kojeg bi osetio da postoji n

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete depresivno i kada treba da zatraže stručnu pomoć, koliko je uopšte razvijena njihova svest o psihičkim poremećajima njihovih naslednika? Depresija kod dece i adolescenata pominje se još u sedamnaestom veku, mada je dvadeseti obeležen mišljenjem da deca ne mogu da budu depresivna, i zato je ova bolest dugo vremena zanemarivana i neprepoznata kao dijagnostička kategorija. Od sedamdesetih godina prošlog veka zaključeno je da se depresija može pojaviti tokom detinjstva i adolescencije. Ovaj poremećaj sve više se prepoznaje kod mladih, a podaci govore da je depresija vodeći uzrok smrti u uzrastu 11-24 godine. Više od 90 odsto pokušaja suicida u ovoj dobi direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem, odnosno zloupotrebom psihoaktivnih supstanci. Postoje specifičnosti depresije dece i mladih, čemu roditelji i lekari moraju da posvete naročitu pažnju: iritabilnost (nervoza), problemi u socijalnim relacijama dece s vrš