Psihološko savetovalište Radica Ristić Stojilković

Igra je jedna od osnovnih potreba svakog deteta. Kroz igru dete upoznaje i sebe, ali i društvenu i fizičku sredinu u kojoj raste, uči i razvija se. U tekstu koji sledi, govorićemo o tome zašto je igra sa vršnjacima izuzetno značajna za razvoj i zdravo odrastanje svakog deteta. Kako dete raste, tako raste i njegova potreba da se u igri nadju i druga deca. U igri sa vršnjacima ne samo da dete uživa, već je vršnjačka igra značajna i za sve druge aspekte njegovog razvoja. Ona ga uvodi u svet medjuljudskih odnosa, uči ga saradnji, strpljenju, odgovornosti, pravljenju kompromisa, kao i mnogim drugim veoma značajnim životnim veštinama. Igra sa vršnjacima, takođe, detetu pruža i osećaj pripadnosti, što je od neprocenjivog značaja za razvoj njegovog samopoštovanja. Medjutim, u današnje vreme sve ređe vidjamo decu koja se bezbrižno igraju i druže u ulazima i dvorištima zgrada. Iz straha da to više nisu bezbedna mesta za igranje, ali i pod uticajem napredne tehnologije, TV stanica na ...

“Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita: – Šta mislite koliko je teška ova caša? – 50 gr…100 gr… 125 gr… – nagađali su studenti. – Istina je u stvari da ni ja ne znam. i dok je NE izmerimo ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. Ali ja sam hteo da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta? – Ništa! – odgovoriše studenti. – Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu ceo sat? – ponovo zapita profesor. – Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student. – Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako ceo jedan dan? – Ruka će od takvog napora početi jako da vas boli, a moguće je da će vam se ukoćiti mišići, možda će vam se ruka čak i paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod lekara. – Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se promenila težina čaše? – Ne! – o...

STRAH JE česta emocija kod mališana, a oko druge i treće godine i najintenzivnija. Mališani se plaše svega i svačega, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja... To je normalna faza u razvoju, a jedino što treba da vas zabrine je odsustvo straha. Međutim, važno je da znate kako treba da se ponašate i kako mališanima da pomognete da strahove prevaziđu. Fizičke manifestacije straha lako su uočljive. Dete je napeto, ubrzano diše, promenjenog je glasa i kretanja, proširenih zenica.  Kada prepoznate takvu reakciju, nikada nemojte da vičete ili grdite dete, već saznajte šta ga je uplašilo. Deca se u različitim fazama razvoja plaše različitih stvari.  Od trećeg meseca bebe počnu da osećaju neprijatnost, dok pravi strahovi dolaze tek oko šestog meseca. Deca tada počinju da se plaše iznenadnih i jakih zvukova, nepoznatih ljudi, izmicanja podloge. Od osmog meseca kreće i strah od odvajanja koji vrhunac ima oko drugog rođendana.  Posle toga mališani se plaš...

Tokom prazničnog perioda despresija vreba zbog raskoraka između prevelikih očekivanja i učinka. Protiv takvih osećanja treba se boriti druženjem, nesebičnim davanjem i pomaganjem bližnjima, čemu zapravo dani praznovanja i služe. Uprkos činjenici da nas praznici čine veselima i ispunjenima, nije retkost da se upravo tada neki osećaju usamljeno, a u podvlačenju crte o ličnom uspehu, rezultat je često razočaranje. Postoje mehanizmi odbrane od loših emocija u tim danima i moguće je zadržati dobro raspoloženje. Svaki praznik, bitan datum donosi često razmišljanja o tome šta je iza i ispred nas što često dovodi do psihološkog bilansiranja. Često smo nezadovoljni tim bilansima, jer očekujemo previše od datuma. Kada podvučemo crtu vidimo da se nije desilo ono što smo očekivali, i tada dolazi do neraspoloženja, gubitka volje, nesanice, razdražljivosti, tuge, sete. Praksa pokazuje da su porodična praznična okupljanja često okidač da se posle dužeg oklevanja donese odluka o razvodu ...

Šta je hiperaktivnost i kako (na osnovu čega) roditelji mogu da znaju da li je njihovo dete hiperaktivno, odnosno da ima problem? Ukoliko dete u količini i intenzitetu motoričke aktivnosti trajno odstupa od svojih vršnjaka, postoji mogućnost da se radi o hiperaktivnosti. Hiperaktivnost je poremećaj nedostatka inhibicije ponašanja, preterane i situaciji neprilagođene aktivnosti i impulsivnosti. Drugim rečima hiperaktivnost je nesposobnost da se reguliše nivo aktivnosti u skladu sa zahtevima situacije.  Klasičan primer hiperaktivnog deteta je dete koje stalno žuri, počinje da radi zadatak pre nego što je dobilo uputstvo, “čačka” sve moguće predmete u svojoj blizini, lupka, kucka, klati nogama, klati se za stolom, skače s teme na temu, ne završava započeto, krevelji se, pravi višak pokreta bez potrebe, ne može da se skrasi na jednom mestu, ne može da zapamti i sledi uputstva koja su data, prekida vas, uskače u reč, lako odustaje i pre nego što proba da uradi nešto, brb...

ADD i ADHD su skraćenice za Attention Deficit Disorder i Attention Deficit Hyperactivity Disorder. Ovi termini se odnose na deficit pažnje sa ili bez hiperaktivnosti.  Deca sa ADD problemom ispoljavaju tri osnivne karakteristike u ponašanju:   1. Selektivna pažnja i memorija: Najčešće imaju dva ekstrema pažnje. Odlično mogu da se fokusiraju na nešto što je njima zanimljivo ili u situacijama koje su nove i interesantne (Najčešće nemaju veze sa školom. Uglavnom su u pitanju video igrice ili TV), ali imaju izrazito lošsu koncentraciju kada treba da obavljaju svakodnevne, posebno školske aktivnosti. Ovoj deci selektivna je i memorija. Od pročitanog teksta ona obično zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali propuste da memorišu ono što drugi memorišu. Pamte ono što je njima interesantno, a ne ono što je potrebno da zapamte. 2. Rasejanost: Lako ih omete bilo koja spoljašnja stimulacija ili neka ideja koja nema veze sa zadatkom koji obavljaju. 3. Impulsivno...

Na dole navedene tvrdnje odgovorite sa da ili ne 1. generalno sam zainteresovan(a) za aktivnosti i interese partnera 2. redovno partneru pokazujem osećanja i poklanjam pažnju 3. imam na umu koliko moj partner čini moj život boljim 4. trudim se biti povezan(a) sa partnerom iako se on(ona) čini udaljen i distanciran(a) 5. osećam da sam partneru uvek na raspolaganju 6. nije mi teško biti saosećajan(na) prema partneru ako je u problemu i nevolji 7. razlikujem kada partner ima problem koji ga čini ljutim, nemirnim, nestrpljivim, razdražljivim itd. od toga kada je takav zbog mene i naših razmirica 8. verujem da je moj partner(ka) uspešan u onome što radi i što ga(je) interesuje 9. pružam podršku partneru(ki) u njegovom (njenom) ličnom rastu i unapređenju svojih znanja i veština 10. generalno mi se sviđaju stavovi partnera(ke) i kako pristupa stvarima 11. nikada ne bih učinio(la) ili zahtevao(la) od partnera(ke) nešto što je nepravedno 12. često me partner(ka) se...

Gojaznost je poslednjih decenija postala značajan zdravstveni problem dece i mladih i predmet sve većeg interesovanja psihologa. Postoji veliki broj definicija gojaznosti, a najopštija je da gojaznost predstavlja preveliku količinu masnog tkiva u organizmu. Osnovni uzrok gojaznosti je, kako se obično navodi, disproporcija između unosa i potrošnje energije. Međutim, česti neuspesi terapije fokusirane samo na otklanjanju disekvilibrijuma ova dva faktora ukazuju na uticaj i nekih drugih činilaca. Nasleđe je jedan od faktora koji ima snažan uticaj na pojavu gojaznosti. Gojaznost dece i adolescenata u Srbiji, kao i u većini zemalja u tranziciji, poslednjih godina poprima epidemijske razmere. Prema podacima Ministarstva zdravlja u Srbiji je u 2006. godini bilo 11,6% umereno gojazne i 6,4% gojazne dece i adolescenata, što je za 3,4%, odnosno za 2.0%, više nego u 2000. godini. Treba istaći da je u Istočnoj Srbiji procenat gojazne dece i adolescenata znatno veći nego u ostalim područjim...

Kada učenik ne zna koju srednju školu da upiše ili se dvoumi između više želja, pomaže profesionalna orijentacija. Koju srednju školu upisati, glavna je tema razgovora osmaka i njihovih roditelja. Svi koji su jednom prošli taj period znaju koliko on može da bude stresan i koliko je teško doneti ovu odluku a ne pogrešiti. Kada deca znaju čime žele da se bave, onda i roditelji imaju brigu manje. Međutim, to često nije slučaj, pa dete ili baš ne zna šta bi ili je neodlučno jer ima više želja. U takvim situacijama od velike pomoći može da bude profesionalna orijentacija. ŠTA JE PROFESIONALNA ORIJENTACIJA Profesionalna pomoć, kada je rec o profesionalnoj orijentaciji, zapravo se sastoji iz tri dela: psiho-testa, savetovanja i profesionalnog informisanja. Profesionalna orijentacija daje odgovore na mnoga pitanja koja muče budućeg srednjoškolca, pa će posle testa učeniku biti jasnije: • koje poslove bi mogao uspešno da obavlja • koje njegove sposobnosti, po...

NAPAD panike osobe koje su ga nekada doživele opisuju kao jedno od najneprijatnijih iskustava u životu. Može da se razvije bilo kad i bilo gde, najčešće bez prethodnog upozorenja. Često se dešava na mestima gde boravi mnogo ljudi, u gužvi, saobraćaju.  U trenucima trajanja paničnog napada osoba je preplavljena intenzivnim osećajem straha i uznemirenosti koji započinje naglo i bez vidljivog povoda ili uzroka. Može da se javi osećaj gubitka kontrole, straha od smrti ili ludila. Nakon paničnog napada, karakteristično je, razvija se osećaj stalnog straha i iščekivanja ponovnog napada.  Glavni simptomi paničnog poremećaja su intenzivan osećaj straha i uznemirenosti, a praćeni su brojnim telesnim simptomima kao što je ubrzano lupanje srca, pojačano znojenje, osećanje groznice ili drhtavica, nedostatak vazduha ili gušenje, bol i neprijatnost u levoj polovini grudnog koša, osećaj pretećeg infarkta srca. Takođe, mogu da se jave mučnina ili neprijatnost u stomaku, retka st...

Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“? Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.  Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije.Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima. Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.  Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično. Čovek se na samoubistvo ne odlučuje u trenutku, već o tome razmišlja dugo, ponekad i mesecima. Sve to vreme on je uplašen, očajan, bezvoljan. Iskren razgovor s njim, koji bi mu pružio podršku i nakon kojeg bi osetio da ...

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete depresivno i kada treba da zatraže stručnu pomoć, koliko je uopšte razvijena njihova svest o psihičkim poremećajima njihovih naslednika? Depresija kod dece i adolescenata pominje se još u sedamnaestom veku, mada je dvadeseti obeležen mišljenjem da deca ne mogu da budu depresivna, i zato je ova bolest dugo vremena zanemarivana i neprepoznata kao dijagnostička kategorija. Od sedamdesetih godina prošlog veka zaključeno je da se depresija može pojaviti tokom detinjstva i adolescencije. Ovaj poremećaj sve više se prepoznaje kod mladih, a podaci govore da je depresija vodeći uzrok smrti u uzrastu 11-24 godine. Više od 90 odsto pokušaja suicida u ovoj dobi direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem, odnosno zloupotrebom psihoaktivnih supstanci. Postoje specifičnosti depresije dece i mladih, čemu roditelji i lekari moraju da posvete naročitu pažnju: iritabilnost (nervoza), problemi u socijalnim relacijama dece s vrš...

Prilikom svakog stresa narušava se psihička i fizička ravnoteža u organizmu; organizam se puni emocijama i nervnom napetošću, koja raste i akumulira se ukoliko se stres ne ukloni (to liči na ekspres lonac pod pritiskom). Ako nađemo ventil i smanjimo tu napetost i pritisak, lakše se možemo vratiti u svoju uobičajenu ravnotežu. Dokle god je čovek u stanju da se vrati u svoju uobičajenu psiho-fizičku ravnotežu posle neke traume, odnosno događaja, koji naruši tu ravnotežu, ostaće zdrav. Zbog toga je važno da se što pre smirimo, opustimo i na taj način vratimo narušenu harmoniju u samom sebi. Psihološko savetovalište Niš psiholog Radica Ristić Stojilković 062/873-44-74

Upitnik sadrži dvadeset grupa konstatacija (obeleženih brojevima od 1 do 20) koje se odnose na naše zdravlje. Pri ispunjavanju upitnika treba odabrati samo jednu ponuđenu konstataciju, od nekoliko koje se nude (a,b,c,d…). Svakoj konstataciji odgovara određeni broj poena.

Psiholog  Radica Ristić Stojilković  u okviru Edukativnog centra pruža usluge psihološkog savetovanja dece, odraslih i starih, psiholoških radionica, psihodijagnostike (testiranje inteligencije, testiranje ličnosti i profesionalne orijentacije) i psihoedukacije. kontakt telefon:  062/873-44-74 kontakt e-mail:  psiholoskosavetovalistenis@yahoo.com Online savetovanje putem skype-a:  psiholoskosavetovalistenis  U svom radu posebno se bavi sledećim područjima: Anksiozni poremećaji ( napadi panike ,  anksioznost ,  socijalna anksioznost ,  generalizovana anksioznost ,  opsesivno kompulsivni poremećaj , fobije)  Poremećaji raspoloženja ( depresija )  Poremećaji u ishrani  (anoreksija, bulimija, držanje dijete)  Somatomorfni poremećaj (preterana briga za sopstveno zdravlje, strah od smrti i sl.)  Bes (ljutnja, afekat i impulsivnost)  Poremećaji ličnosti  Bipolarni poremećaj Prob...

Povučena deca imaju problem sa uklapanjem u društvo vršnjaka. Zbog toga često imaju neprijatan osećaj usamljenosti. Ona se može podeliti na socijalnu i emocionalnu usamljenost. Socijalna usamljenost se manifestuje kroz teškoće deteta da se priključi grupi vršnjaka, aemocionalna usamljenost se odnosi na nedostatak dobrih prijatelja i na osećaj djeteta da nije sposobno da uspostavi i održi odnos prijateljstva i bliskosti. Psihoterapija pomaže detetu da formira pozitivnu sliku o sebi, da razvije socijalne veštine, da radi na rešavanju problema koji ga onemogućavaju da se druži i raduje stvarima kojima se raduju njegovi vršnjaci…

Hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje je najčešći razvojni problem koji se javlja u detinjstvu. Premda simptomi ADHD-a mogu biti prisutni i kod dece uzrasta od 2-3 godine, dijagnoza se najčešće postavlja pri polasku u školu zbog većih zahteva školske sredine.

Dete:  - ne ostvaruje kontakt očima (npr. kod hranjenja)  - ne uzvraća osmeh  - ne reaguje na svoje ime ili na glas bliske osobe  - ne prati pogledom predmet koji mu pokazujete  - ne koristi nikakve pokrete za komunikaciju

Bojiš se dobijanja na težini, mnogo paziš na unos kalorija ili ti se čini da je tvoj odnos sa hranom izvan kontrole? Osećaš se krivim/om i kažnjavaš se nakon jela? Izbegavaš pričati o hrani ili prisustvovati druženjima sa prijateljima i porodicom kako bi lakše održao/la svoj dnevni režim ishrane? Možda si u riziku da razviješ poremećaj ishrane . Upravo reagovanje na vreme ti može pomoći.  Uradi ovaj test!

Bojiš se dobijanja na težini, mnogo paziš na unos kalorija ili ti se čini da je tvoj odnos sa hranom izvan kontrole? Osećaš se krivim/om i kažnjavaš se nakon jela? Izbegavaš pričati o hrani ili prisustvovati druženjima sa prijateljima i porodicom kako bi lakše održao/la svoj dnevni režim ishrane? Možda si u riziku da razviješ poremećaj ishrane. Upravo reagovanje na vreme ti može pomoći.  Podaci dosadašnjih istraživanja slažu se da je prosečni uzrast javljanja anoreksije 14 godina dok se bulimija javlja nešto kasnije (oko 18te godine).