Skip to main content

Dečiji strahovi

STRAH JE česta emocija kod mališana, a oko druge i treće godine i najintenzivnija. Mališani se plaše svega i svačega, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja... To je normalna faza u razvoju, a jedino što treba da vas zabrine je odsustvo straha. Međutim, važno je da znate kako treba da se ponašate i kako mališanima da pomognete da strahove prevaziđu.

Fizičke manifestacije straha lako su uočljive. Dete je napeto, ubrzano diše, promenjenog je glasa i kretanja, proširenih zenica. 

Kada prepoznate takvu reakciju, nikada nemojte da vičete ili grdite dete, već saznajte šta ga je uplašilo. Deca se u različitim fazama razvoja plaše različitih stvari. 

Od trećeg meseca bebe počnu da osećaju neprijatnost, dok pravi strahovi dolaze tek oko šestog meseca. Deca tada počinju da se plaše iznenadnih i jakih zvukova, nepoznatih ljudi, izmicanja podloge. Od osmog meseca kreće i strah od odvajanja koji vrhunac ima oko drugog rođendana. 

Posle toga mališani se plaše životinja, vode, injekcije, zubara, visine, grmljavine... Od 3. do 4. godine dolaze i strahovi od mraka, likova iz mašte, vila, vampira, čudovišta, veštica, baba-roge. Razvoj mašte donosi i nove strahove, pa deca predškolskog uzrasta počinju da se plaše da ih neko ne ukrade, da provalnici ne uđu u kuću, da se ispod kreveta ne krije čudovište. 

Često se događa i da se predškolci plaše da im se roditelji ne razbole ili da ne umru. Kako odrastaju, postaju svesni i realnih opasnosti, pa počinju da se plaše zemljotresa, poplava, saobraćaja, brze vožnje... 

To su vrlo korisni, odnosno opravdani strahovi koji detetu pomažu da izbegne opasnosti. Ali, postoje i stečeni strahovi koji su posledica negativnog događaja ili iskustva, sa kojima mališani ponekad teško izlaze na kraj. Deca često preuzimaju i strahove od roditelja, pa ukoliko se, na primer, majka plaši insekata, velika je verovatnoća da će ih se bojati i dete.

U školskom uzrastu deca počinju da se plaše razvoda roditelja, smrti bližnjih, neuspeha... Strah i anksioznost nisu isto i da je jako važno za roditelje da uoče razliku. Naime, strah je odgovor na određenu situaciju, pa će, na primer, dete koje se plaši psa ustuknuti kada ugleda životinju, dok je anksioznost zabrinutost za nešto što se još nije dogodilo.

Manje, razvojne strahove, kao što su na primer od mraka ili vremenskih nepogoda, dete može lako da prevaziđe uz vašu pomoć. Možete recimo nacrtati tabelu u kojoj će dete svaki dan ucrtavati kakvo je vreme. Ako se dete plaše mraka zajedno palite i gasite svetlo, idite noću u šetnju. Stavite noćnu lampu u dečju sobu i ne insistirajte da spava bez svetla ili zatvara vrata.

Ukoliko se dete plaši čudovišta ispod kreveta, baba-roga ili vilenjaka iz ormana, nemojte mu se podsmevati. Deci su njihovi strahovi vrlo realni i upečatljivi, pa ukoliko vide da ih ne shvatate ozbiljno, to prilično može da naruši odnos poverenja između vas i deteta.

Možete da se dogovorite da jorgan bude "čaroban" i da ih štiti od svih čudovišta ili da će, na primer, ona pobeći ako varjačom prođete ispod kreveta ili iza ormana. Deca će verovati da ste ih "sredili" i mirno će spavati. Ako se dete probudi iz sna u suzama i uznemireno, utešite ga zagrljajem i poljupcima. Dajte mu omiljenu igračku ili ćebence i pričajte mu kako je bezbedno, jer ste pored njega.

Pomozite mu da shvati da iracionalna bića postoje samo u mašti i da ih se u stvarnom svetu ne treba plašiti jer ih nema. Velika je greška ono što mnogi roditelji rade - govoriti detetu da je veliko i da je sramota da se boji. Mališane treba podržati, ohrabriti i vrlo je verovatno da će strahovi spontano nestati. Ne smete zadirkivati i ismevati decu zato što se plaše, niti ih plašiti, odnosno ucenjivati strahom. Nikada nemojte da kažete, na primer, "ako ne budeš dobar ići ćeš kod doktora da dobiješ bocu". Nikada dete nemojte da gurate ka izvoru straha. To znači da ga nikada ne forsirate da pliva ako se boji vode, niti da ga terate da ugasi svetlo ako se plaši mraka. Takve reakcije samo će pojačati i ojačati strahove. 

Pričajte sa mališanima, recite im da ste se i vi plašili kada ste bili mali, ali da ste to prevazišli. Igra može da bude vrlo efikasna. Ukoliko se, na primer, dete plaši lekara - igrajte se doktora, kupite pribor i vi budite pacijent. Suočavajte dete sa strahom postupno i budite strpljivi. 

Deca će lakše prevazići strahove ako u porodici vlada atmosfera ljubavi, poštovanja, emocionalne stabilnosti. Važno je da znate da ne smete biti previše zaštitnički nastrojeni, jer se samopouzdana deca lakše oslobađaju strahova. Dete treba da se oseća sigurno, ali nikako da bude potpuno oslonjeno na vas.

Comments

Popular posts from this blog

Depresija - Veliki depresivni poremećaj

Ljudi često svoje loše emocionalno stanje pripisuju nepovoljnim životnim okolnostima. Neka istraživanja pokazuju da su u pravu jer je pet puta veća verovatnoća da će se kod depresivnih osoba naći negativan događaj povezan sa gubitkom. Sa druge strane, svi su doživeli neki gubitak, ali se depresija nije javila kod svih, što znači da i drugi činioci igraju važnu ulogu.  Veliki depresivni poremećaj (ili unipolarna depresija) je jedan od najčešćih poremećaja raspoloženja. Depresija povećava šansu 23 puta da osoba bude „socijalno disfunkcionalna“ i daje 2 puta veću šansu za mortalitet od opšte populacije.

Svake večeri radite na tome da budete srećniji - veoma jednostavno

“Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita: – Šta mislite koliko je teška ova caša? – 50 gr…100 gr… 125 gr… – nagađali su studenti. – Istina je u stvari da ni ja ne znam. i dok je NE izmerimo ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. Ali ja sam hteo da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta? – Ništa! – odgovoriše studenti. – Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu ceo sat? – ponovo zapita profesor. – Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student. – Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako ceo jedan dan? – Ruka će od takvog napora početi jako da vas boli, a moguće je da će vam se ukoćiti mišići, možda će vam se ruka čak i paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod lekara. – Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se promenila težina čaše? – Ne! – o

Šta je ADHD, a šta ADD?

ADD i ADHD su skraćenice za Attention Deficit Disorder i Attention Deficit Hyperactivity Disorder. Ovi termini se odnose na deficit pažnje sa ili bez hiperaktivnosti.  Deca sa ADD problemom ispoljavaju tri osnivne karakteristike u ponašanju:   1. Selektivna pažnja i memorija: Najčešće imaju dva ekstrema pažnje. Odlično mogu da se fokusiraju na nešto što je njima zanimljivo ili u situacijama koje su nove i interesantne (Najčešće nemaju veze sa školom. Uglavnom su u pitanju video igrice ili TV), ali imaju izrazito lošsu koncentraciju kada treba da obavljaju svakodnevne, posebno školske aktivnosti. Ovoj deci selektivna je i memorija. Od pročitanog teksta ona obično zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali propuste da memorišu ono što drugi memorišu. Pamte ono što je njima interesantno, a ne ono što je potrebno da zapamte. 2. Rasejanost: Lako ih omete bilo koja spoljašnja stimulacija ili neka ideja koja nema veze sa zadatkom koji obavljaju. 3. Impulsivnost: Reagu