Hiperkineticki poremecaj

Hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje je najčešći razvojni problem koji se javlja u detinjstvu. Premda simptomi ADHD-a mogu biti prisutni i kod dece uzrasta od 2-3 godine, dijagnoza se najčešće postavlja pri polasku u školu zbog većih zahteva školske sredine.

Simptomi obuhvataju: 

• nemogućnost obraćanja pažnje na detalje,
• teškoće u održavanju pažnje u zadacima ili igri,
• dete odaje utisak da ne sluša kada mu se direktno obraćate
• ne uspeva da završi zadatke do kraja u školi
• gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti,
• lako mu/joj se skreće pažnja spoljašnjim stimulusima.

Simptomi impulsivnosti prisutni su:

• ako dete mnogo priča,
• daje odgovore i pre nego što je pitanje postavljeno,
• ima teškoću da sačeka svoj red,
• prekida drugog ili upada u reč, nameće se
• klati stalno nogama,
• meškolji se na sedištu,
• napušta stolicu u situacijama u kojima se očekuje da dete sedi mirno,
• trčkara, pentra se u situacijama kada je to neprihvatljivo
• postoji stalna spremnost za akciju,
• odaje utisak kao da je “uključen u struju”

Dijagnoza ADHD postavlja se na osnovu informacija dobijenih od roditelja, učitelja i pregledom deteta. Da bi se postavila dijagnoza simptomi moraju biti prisutni najmanje šest meseci, da se javljaju pre sedme godine života, da su prisutni u najmanje dva različita okruženja (npr. kod kuće i u školi) uz jasno postojanje dokaza o otežanom funkcionisanju u društvenoj, akademskoj i/ili profesionalnoj sferi života (loše slaganje sa vršnjacima, slabe ocene u školi).

Često se deca sa hiperkinetskim poremećajem tretiraju kao nevaspitana, tvrdoglava, agresivna, zbog čega deca sa ovim poremećajem mogu duboko da pate, da budu neshvaćena i neprihvaćena od strane svoje okoline.

Naravno da što ranije detektovanje, dijagnostikovanje i adekvatni tretman i terapija pružaju veće mogućnosti da se dete izleči ili da se smanje simptomi vaezani za ovaj poremećaj. Nelečeni hiperkinetski sindrom sa poremećajem pažnje se ispoljava neuspehom u školi, neprilagođenim ponašanjem i neuklapanjem u društvo.

U školi se takvo ponašanje ogleda u sledećem:

• Počinje da radi zadatak pre nego što je i dobilo uputstvo
• Gleda kako rade druga deca umesto da radi samo
• Radi prebrzo i pravi nepotrebne greške, a ne greške vezane za neznanje
• Na pitanja prebrzo odgovara, ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli
• Nije u stanju da zapamti uputstva, iako nema teškoća sa pamćenjem
• Ima teškoće u organizovanju pismenih radova
• Lako odustaje od novih zadataka, a da nije ni pokušalo da ih reši

Pristup tretmanu kod ovakvog poremećaja zahteva multidisciplinarni rad lekara, defektologa, vaspitača, pedagoga. Pristup svakom detetu je individualan i zahteva mnogo strpljenja, pažnje i bavljanja detetom. Ne postoji tretman koji bi u potpunosti u svakom slučaju rešio ovaj problem. Pristup i rezultati nisu isti kod svakog deteta.

Adaptacije koje mogu da se koriste u radu sa ovakvom decom su sledeće:

• Pravljenje i poštovanje dnevnog rasporeda i zaduženja
• Određivanje posebnog vremena za posebne zadatke
• Po potrebi stvaranje mirnog prostora za rad
• Pravilno raspoređivanje gradiva i česte pauze tokom rada
• Dopunjavanje verbalnih instrukcija vizuelnim i pisanim uputstvima
• Uputstva moraju biti jasna, kratka, detaljna govorna uputstva svoditi na minimum

Načela kojima se možete koristiti prilikom vaspitanja hiperaktivne dece:

• Budite svesni prirode poremećaja – vaše dete nije bezobrazno ili tvrdoglavo, već neke aktivnosti naprosto nije u mogućnosti da uradi na način na koji to mogu druga deca
• Češće dajte povratne informacije detetu
• Više podstičite, manje kažnjavajte
• Budite dosledni u svojim stavovima pri vaspitanju deteta